DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 2:41 pm

PRIREDBA NA RELIĆEVOM SALAŠU


Iako su omladinci u Martincima bili aktivni ksojevci, često su isticali kako bi voleli da organizuju javnu priredbu, onako kako se to činilo u fruškogorskim selima, na primer, u Divošu i Ležimiru. Jednostavno su zaboravili okolnosti koje su bile toliko različite, pa je njihova smelost pre ličila na avanturu. Ali Martinčani ništa nisu unapred odbacivali kao nemoguće, pa i svoju priredbu.

Zbog te upornosti, o njihovo jželji govorio sam sa Živanom Panićem - Đokicom, članom sreskog komiteta KPJ, koji je bio odgoovran za rad u ovom delu sreza. Razgovarali smo o tome i na sastanku sreskog komitata Skoja. Najzad smo se složili da se u Martincima ipak organizje javna priredba, al ida se strogo vodi računa o konspiraciji i da se obezbedi mesto gde će se održati priredba.

Devojke i mladići radosno su dočekali tu vest. Ubrzo su napravili i detaljan program. Priredba će se održati u neposrednoj blizini sela, na Relievom salašu. To je mesto bilo dovoljno bezbedno, po mišljenju mesnih rukovodilaca pokreta, jer fašisti, bar oni iz mesnog garnizona, noću nisu smeli da zalaze tamo. Mesec dana priprema biće dovoljno, tako da se priredba može održati osmog marta. Svi su bili saglasni - i partijska i skojevska organizacija, i mesni narodni odbor, i AFŽ, i USAOJ... Sreski odbor AFŽ uputio je Milenu Rohalj - Biljanu da nam pomogne.

Odmah su forimarani: dramska i recitatorska grupa, kao i hor. Kuća Ilije Grujića bila je puna svako veče. Pored zakrivljenih prozora probe su trajale do nekog doba noći. Spremali smo pesme: ''Oj, ta narodna vojskka'', ''Omladino, priđi bliže k nama'', ''Ustajte vi zemaljsko roblje'', ''Partizan sam tim se dičim'' i još neke. Zatim nekoliko recitacija i najzad tri skeča. Na posebno dpadanje naišla je jednočinka ''Omladina nekad i sad'' koja pokazuje mlade pre rata, bezbrižne i vesela; u ratu, kad se bude, i, na kraju, u partizanskoj diverziji. Skeč ''NDH'' koji fašističku nazovi državu prikazje kao Hitlerovo nedonošče, izazvao je smeh dok je satira ''Draža Mihajilović na telefosnkoj žici'' nedvosmisleno razotkrivala ovog izdajnika.

Približavao se osmi mart i Drugi kongres Usaoja. Zato smo odlučili da se priredba održi u čast Međunarodnog dana žena i Drugog kongresa Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije. Ali samu odluku čuvali smo u tajnosti.

Najzad, osvanuo je i osmi mart. Varljiv, čas kiša, čas sneg. Ali je sve bilo spremno. I program. I obezbeđeje. I lozinka. Nalazio sam se tog dana u donjem kraju sela, u takozvanom Crkvenom šoru. U prvim popodnevnim časocima domaćica me je, kao uzgred, zapitala hoće li priredba biti na Relićevom salašu. Kad sam odgovorio da ne znam, ona je dodala: ''Hajde, pa vidi. Eno omladina se već sprema.''

Odem u sobu do ulice, pogledam kroz prozor i vidiim: prolazi nekoliko devojaka, idu ok kuće do kuće gde god ima omladine, i, verovatno, zovu na priredbu. Na rukama su im devojačke ponjavice i ćilimi... Pamet da mi stane. Samo u toj istoj ulici nalazilo se oko 600 fašista! Pozvao sam odmah Vojka Prijića i zapitao ga šta je to. Sasvim mirno je odgovorio da sse ne sekiram, jer mladi inače znaj sve. Svako je rekao svom, a taj opet svom. I tako je priredba postala javna tajna za selo. Ali, fašisitima niko neće reći, dodao je, pa ako fašisti i doznaju nešto, neće smeti doći.

Da odložimo priredbu? Šta li treba učiniti?

Dok se noć još nije ni spustila, grupice mladih izbijale su prema Grozdićevoj kolibii Relićevom salašu. U sobi i kuhinji podignuta je pozornica, istaknute slike naših rukovodilaca, izlepljene parole: ''Živeo KPJ orgnaizator i rukovodilac narodnooslobodilačke borbe'', ''Živela narodno-oslobodilačka borba'', ''Živeo drug Tito''. ''Publike'' je bilo iznad svakog očekivanja. Soba i kuhinja dupke pune. A prozori otvoreni da vide i oni spolja.

Najzad, program. Prvo je otpevana himna. Tatim je govorio Đokica u ime Partije i ja ispred Skoja. Onda recitacije, pesme i skečevi. Izvikivanje parola čulo se sasvim dobro selu. Ali što dublje u noć, mi smo bili junačniji.

Za vreme sekeča ''NDH'' dogodilo se nešto nepredviđeno. Kad je lekar, koji je predstavljao Hitlera, pregledao na smrt obolelo nedonošče, postavio dijagnozu: ''Neće preživeti. Lečenje nas skupo košta. Bolje da se nije rodilo'', u tom trenutku je pukla daska i provalila se improvizovana pozornica, tako da su se glumci popadali na pod. Efekat je bio izvanreda. Aplauz i smeh prolamali su se dugo kroz noć.

Oko ponoći vojko i ja krenuli smo za divoš, na sastanak sreskog odbora Usaoja. Maldići i devojke, posle uspele priredbe, okitili su celo selo plakaima: ''Omladino na oružje!''. I ispisali razne druge parole po kućama. Ujutro žene su prve primetile krupna slova na kapijama žandarmerijaske kasarne ''Smrt fašizmu - Sloboda narodu!'' Sa novim jutrom, one su pozdravljale nevidljive vesnike slobode.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 2:41 pm

IZ JUNSKE OFANZIVE 1944. GODINE


Mnogi znakovi upozoravali su da fašisti spremaju novu ofanzivu na partizane u Fruškoj gori. Odlagali su je nekoliko puta. A sad je sve govorilio da će uskoro krenuti. Junski dani 1944. Šuma je bila ozelenela. Lipe i hrastove, bukve i bagreme, na padinama i obroncima Fruške gore, smennjivali su vinogradi, voćnjaci i livade u ponom buju. Pa ipak, nije bilo romantiike u ovoj pitomini. Ona je, evo već treću godinu, širila krila nad novim stanovnicima, nad nekoliko hiljada ratnika narodnih osvetnika. Štitila je desetine partizanskih jedinica, nekoliko komandi mesta i područja, više štabova i komandi, mnoge baze za ilegalne pozadince. Ceo partizanski život, koji je, na očigled neprijateljima, izrastao u državu u državi.

Tih dana morao sam biti u Stejanovcima, malom selu sa jedva oko hiljadu stanovnika, koje je se smestilo na poslednjim obroncima Fruške gore, tamo gde se oni gube u sremskoj ravnici. Po dogovoru smestio sam se u kuću bogatog seljaka Rade Bukića. Trebalo je da ostanem tu sve do sedme ofanzive, koju smo iščekivali, a onda da pređem kod Blaže Jovanovića, čija je kuća imala vrlo dobru bazu.

U ponedeljak, jedanestog juna, upravo, pred konfereciju seoske omladine, na kojoj se okupilo preko sitotinu mladića i devojaka, naša straža sa crkvenog tornja udarila je u zvono tri puta. To je bio uobičajeni znak za selo da dolaze fašisti. Po borju udaraca pak znalo se i sa koje strane dolazi opasnost. Odmah izađosmo na kraj sela. I zaista, na drumu Ruma - Veliki Radinci, udaljenom na pola kilometra, crnili su se fašisti. Od svih nas jedino sam ja imao pušku. Posmatrali smo ih nekoliko trenutaka, a kada smo videli da fašisti zaposedaju drum, vratili smo se u selo, gde su nas nestrpljivo čekali.

Mislili smo da Nemci neće zasad ulaziti u selo, pa smo želeli da održimo zakazanu konferenciju. Kad se ponoviše udarci u zvono. Dolaze, svima je stajalo na usnama. Ponovo krenusmo u izviđanje. Drumom od Rume nailazila je nova duga kolona fašista. Postade nam, najednom, jasno da je ofanziva tu, samo što nije počela. Stoga je narod listom krenuo iz sela, prema planini i vinogradima. Uglavnom žene i deca, jer su skoro svi muškarci već bili u partizanskim jedinicama. Kola za kolima. Sa njnužnijim stvarima da se održi život u planini.

Žene sa malom decom posebno su uznemirene. Jer mališani plaču na sav glas. Poneko vodi i desetoro dece. To su partizanska deca, pomislih. Kakva slika! Zaista, da se ne zaboravi nikad. Kako li će proći? Hoće li preživeti? Ili će ih razneti fašističke granate?... Mučan utisak ostavlaju i kola sa jastucima i drugim stvarima domaćinstva dograbljenim na brzinu.

Od nekad živog partizanskog sela ostade, uskoro, samo pustoš. I tajac. Vrata od dvorišta širom otvorena. Iz kuća je zjapila zlosutna praznina. Celo selo kao da je nestalo pod zemljom. Nigde nikog živog da sretnem. Ponegde čujem samo kašalj nekog starca ili starice, koji su nam češće govorili: ''Deco. Mi nećemo bežati. Stari smo. Ako nas fašisti i ubiju, neće biti velika šteta''... Stravično zatišje pred buru. Napad samo što nije počeo.

U kući Blaže jovanovića panika. Domaćin zapregao konje i samo što nije napustio dvorište. Jedva me sluša. Unapred odbija pomoć. Kakva baza! Neće da zna ništa o tome, da mu još kuću zapale zbog mene. On će na salaš, a ja kud znam.

Nemci su već ulazili u prve kuće. Blaža nije hteo da zna za ranije obećanje. Pobegao je uzde i kola se izgubiše u ludom tresku. Napušten sam, pomislih, a jeza me ošinu kao najluđi očaj. Sasvim dobro čujem fašiste u trećoj ili četvrtoj kući od Blažine. Tada se odnekud pojavi blažina ćerka Lela i reče da se samo sklonim u bazu, pošto ni ona ni njene sestre neće bežati od kuće za celo vreme ofanzive. Izvinjavala je oca. ''Takav je stari'', govorila je, ''sa partizanima radi od početka rata, ali kad se zapaniči, onda se na njega ne može računati. Posle će sve biti kao ranije.''

Nisam imao kud. Morao sam ostati. Uostalom, verovao sam Leli. Bila je skojevka. Znao sam da će održati reč.

Fašisti pretresaju kuću po kuću. Pljačkaju naveliko. Topovi tuku po obroncima Fruške gore. Ja se nalazim u bazi, koja je u podrumu kuće, ispod prozora sa ulice. Memla. Totalan mrak. Jedva nešto vazduha dolazi kroz jedan malen otvor, preko kojeg mogu videti svetlo dana. Baz je velika koliko da se čovek šćućuri u njoj. Sve u meni govori - bolje da nisi ni ulazio u bazu. Trebalo je da ostaneš gore, da se dovijaš kako znaš. Ovako, ako te fašisti pronađu, gotov si... Bazu, zamišljam, nije teško pronaći. Treba samo kucnuti u zid i on će zazvoniti kao zvono. Da. Ali, hrabrim se, kad fašisti ulaze u podrum jedne partizanske kuće, nemaju ni oni tri čiste. Šta znaju koliko nas je ovde...

Red misli prekide mi tutrnjaa odgore. Sasvim dobro čujem - pretres i Blažine kuće. Bat cokula. Silaze, evo, u podrum. Udaraju u burad, po zidovima. ''Gde su vam partizani?'' viču. Odjednom, nestade i onog zračka svetlosti, koji je padao u bazu. Nazirem neku senku ispred užerenih očiju. I disanje sam zaustavio. Udarac levo. Udarac desno. Vrata je mimoišao. Laknulo mi je kad je fašista viknuo: ''Hajde izađi, otišli su fašisti''. Nisi me primetio, pomislih. A trik ti slabo pal. Znamo se već, stari moj. Trenuci. Časovi. Večnost. Najzad, iziđoše iz podruma.

Ne znam da li je prošao koji minut, kad je došla Lela. ''Otišli su iz kuće'', rekla je ''Ali ti samo ostani u bazi. Mogu se đavoli vratiti ili da naiđu drugi.''

U samu noć, došla je starija Blažina ćerka, Seja, i pozvala me da izađem iz baze i dođem gore u sobu. Sad nastade priča, smeh i radost, pošto se sve ipak dobro završilo.

U Blažinoj kući sam ostao oko četrnaest dana. Već trećeg dana mogli smo čuti i neke vesti o ofanzivi. Nekoliko meštana uspelo je da se, noću, povuće pored fašističkih straža i da se vrati u selo. Našem susedu, kažu, desio se ovakav slučaj. Po izlasku iz sela sakrio se u svoju bazu u vinogradu. Slučajnost je htela da su fašisti stavili svoj kazan u kuhinju baš na bazu. Razume se, umalo što se, i on i cela porodica, nisu ugušili.

Ofanziva je u punom jeku. Čika Blaža je par pta navraćao kući opet se vraćao na salaš. Uvek me je zvao sa sobom. ''Eto, jesi l' video, takav je tata'', dobacila je Lela.

Nešto kasniej pronela se vest da su fašisti u okolini Šišatovca otkrili bazu u kojo se nalazio skoro ceo sreski komitet KPJ, i da su, u jedomesečnoj borbi, svi drugovi poginuli. Užasna vest! Jedinu nadu polažem u mogućnost da je vest netačna ili da je samo delom istinita.

Evo još jedne vesti. Sasvim neprijatne. Nekoliko Stejanovčana, čuli smo ,pobeglo je sa partizanske teritorije u Rumu. Stavili su se na raspolaganej šefu Gestapoa Baueru i sad su u selu sa policijom. Došli su na tenkovi, da ih narod vidi. Provogkatori! Sad vršljaju po sulu. Sramote svoj narod. I zato ih se svi gade.. Još ranije slušao sam, uhvatio Bauer jednog mladića iz Stejanovaca. Tukao ga je. Pretio mu. Ali mu je o obećevao slobodu, ako pristanete na špijunsku rabotu. Poruči to mladić svom ocu u Stejanovce i zatraži roditeljski savet. A odgovor je glasio. ''Kad bi moglo biti da umesto tebe ubiju mene, ja bih rado pristao. Ali to je nemoguće. Kad bih došao, fašisti bi imali u rukama i mene i tebe... Sine, pre bih voleo da ti vidim grob, nego da budeš sa fašistima na tenku. Ti znaš ko smo mi? Ljubi te i volli tvoj tata.''

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

HVALA!!!

Počalji  Admin taj Sre Mar 05, 2008 2:41 pm

HVALA VIHOR. AKO IMAS JOS KNJIGA SLOBODNO POSTAVI NA FORUM. Very Happy
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 164
Datum upisa : 01.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.novikomunisti.bloger.hr/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 2:42 pm

I


Posle dve nedelje rešio sam da se iz Stajenovaca prebacim u Laćarak, u donje ideo Srema koji nije bio zahvaćen ofanzivom i gde sam očekivao da ću sresti Živana Panića - Đokicu. Za svaki slučaj, Blažina kći Seja proverila je da na drumu od Rume prema Velikim Radincima nema fašista, tako da sam mogao krenuti. Kad sam došao, međutim, na nekih pedesetak metara od ceste, odjednom, kao iz vedra neba, izbiše tri tenka, obrna kola i za njima dvadesetak konjanika. Čistina, teren ravan kao dlan. Ledina soska, gde pasu seoske svinje. Sve što sam mogao preduzeti je da legnem na zemlju, u retku aptu, koja se tu i tamo čoporila. Bombu sam odvrnuo i stavio kraj sebe. Pušku otkočio, nišanim i drhtim. Tek tada sam primetio, na dvadesetak metara ulevo, seoskog svinjara, o kome u selu nisu baš najbolje mislili. Govoril i su da je, u svoje vreme, bio oficir ruske carske vojske i da je i danas ogorčeni protivnik komunista. Gledamo se. On, oslonjen na štap. I ja, sa puškom u rukama. Pogled mu je neprijateljski. Osećam da razmišlja da li da da znak fašistima. Hoće - neće? Fašisti prolaze. Minuti se razvukli u sate. Prolazi i poslednji konjanik. Neće, ipak, neće šaputao sam.

Kad su Nemci odmakli, digao sam se, ali nisam pošao starom belogardejcu, koji se okrenuo da me ne vidi, nego hitro pređem preko ceste i produžim put za Laćarak.

U prvi mrak stigao sam do salaša na Višnjevcima. Tu samzatekao nekoliko naših kurira, koji su pričali kako su pokušali da se probiju u Donji Srem, pa su naišli na fašističke zasede, koje su bile postavljene u pšenici. Dva kurira su poginula, a jedan je ranjen. Ali je palo i nekoliko fašista.

Iako, sudeći po svemu, put u Laćarak nije bio slobodan, ipak sam rešio da krenem. Uzdao sam se u to što sam tim putem češće prolazio i prično dobro poznavao teren. Od salaša do Laćaraka nije bilo više od dvaneaest kilometara. Zato sam, posle kraćeg odmora, nastavio put. Počela je da sipi prava letnja kiša. Naišao sam uskoro na neki kanal, dosta širok da ga čovek ne može preskočiti, ali ćuprije nije bilo. Produživao sam sam uz kanal, očekujući most. Posle sata hoda osetio sam da nisam na dobrom putu. Iapak sam prešao prvu ćuprija na koju sam naišao i produžio dalje. Šta sam i mogao drugo.. Međutim, što sam dalje odmicao, gubio sam sigurost. Išao sam već nasumice. Mrak je bio takav da pres pred okom nisam video. Možda je trebalo da se vratim? Ili da produžim put po svaku cenu?

Nešto posle ponoći, učinilo mi se da vidim neko svetlo. Stanem, opslušnem. Čuo se neki pisak. Gde sam mogao biti? Nije mi trebalo mnogo vremena da razberem. Bio sam siguran da se nalazim u neposrednoj blizini železničke stanice u Sremskoj Mitrovici! I svetlo i pisak dolazili su od lokomotive koja je uzimala vodu. Poznavao sam taj teren dobro. U Mitrovici sam živeo četiri godine. Nisam se dalje dvoumi. Praktično, ja sam već bio ušao u grad. Prošao, dakle, straže. Trebalo je brzo odlučiti na koju ću stranu. Krenuo sam ka severu, prema Milivančevom i Radovanovom salašu, gde sam stigao posle pola časa.

Na salašu kao da nikog nije bilo. Nemi tajac... Kucao sam na prozor, pa na vrata. Ali bez odgovora. Brata su bila otvorena. Uđoh u mrak. Dozivao sam domaćina u prvoj, pa u drugoj sobi. Tek iz treće sobe odazvala se neka žena. Palila je lampu i pitala zastrašeno ''ko je''. Odgovorio sam ''partizani''. Najzad se pojavila sva izbezumljena i do kraja nepoverljiva domaćica, koja mi je rekla da su joj ustaše noćas pretukli muža i odveli u grad. Imala je snage još samo toliko da me uputi na sluge, pre nego što se vratila u sobu.

Tako, sam u drugoj zgradi, probudio biroše. I oni su mi ispričali kako su noćas ustaše pretukli i oterali gazdu sa salaša. Čim sam zatražio da mi pokažu put prema Fruškoj gori, pristali su, pa smo osmah krenuli. Kad smo došli naspram Laćrka, počelo je zoriti. Dalko u planini naziralo se selo. Jedan od vodića je rekao da je to Ležimir, a da put kojim idemo vodi pravo do njega. Tu smo se rastali. Oni su trčali natrag. Dok sam ja, umesto za Ležimir, produžio sa Laćarak. Već se razdanilo kad sam stigao do prvih kuća. Zato sam postao obazriv i preko običaja. Mogao me je svako primetiti, onako sa puškom i bombama. Pa ipak, verovao sam Laćarčanima. Zar oni ne govore da se kriju samo od fašista, a da među sobom ne znaju za konspiraciju.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 2:43 pm

U OKUPIRANOM GRADU


I



Sremska Mitorovica, u ratnim godinama, mnogo se izmenila. Nekad centar slobodarskih ideja i radničkog pokreta u ovom kraju, ona je, sa bezbrojnim ekpoziturama fašističkih ustanova, postala logor i mučilište ravnog Srema. Grad je bio opasan nemačkim i ustaškim stražama, i niko bez ljute potrebe, nije dolazio ni izlazio iz njega. U njemu je pak besnela fašistička zver. Svi smo zapamtili masocno vešanje 1941. i još masovniji zločin u 1942. godini, kada je, na mitrovačkom groblju, streljano oko osam hiljada rodoljuba.

Tu, u Mitrovici, stolovali su ustaški pokretni preki sud i po zlu čuveni viši redarstveni poverenik Viktor Tomić, koje je zapamtio ceo Srem. Na mitrovačkom groblju strrljalo se svaku noć. A ubice su se hvalile svojim zločinima i govorile po gradu - kako je pravoslavno groblje već puno da će morati potražiti novo. Rake, desetak metara duge, pet široko i tri duboke, često su ''oživljavale'' i leševi nesrećnih žrtava izbavicani su na površinu. Stoga je groblje zaista preneto na ledinu prema Velikim Radincima.

Naročito se hvalisao mitorvački lekar Karlo Helbih, koji je zvanično prisustvovao svakom streljanju. On bi lično ''dotukao'' ćrtvu ukoliko bi kod nje spazio znake života. Jednom prilikom je, tako, pištoljem rascopao glavu nesrećnoj žrtvi, da se mozak rasuo na sve strane... A posle se prsi kako je jeo srpskog mozda...

Ova priča o Helbihu, iako neverovatna, dobila je potvrdu u iskazu Grge Jamića, žandarmerijskog poručnika i zapovednika žandarmerijskog voda u Sremskoj Mitrovici, koji je, na suđenju posle oslobođenja rekao: ''Na streljanje smo išli: katolički pop, Harlo Helbih lekar, i ja. Znam da je Helbih išao od žrtve do žrtve i gledao da lie je nastupila smrt. Ukoliko nije, a takvih je slučajeva bilo, on bi ponajčešće sam dotukao žrtvu... Isto tako znam da se, posle streljanja, sav iskrvavljen i ispreskan ljudskom krvlju, vraćao u grad i hvali kako je noćas mučio Srbe''.

Jedna bolničarka mitrovačke bolnice potvrdila je da je Helbih pretvorio bolnicu u sovoj eksperimentalni labaratorij gde je ispitivao načine za ubijanje ljudi. On je, pod vidom ''lečenja'', davao ljudima injeksije raznih otrova i sa uživanjem posmatrao kako se žrtva muči, beležeći koliiko je koja živela, kakve bi manifestacije nastupile itd.

Ništa manji zločinac bio je i Mitrovčanin Josip Novosel Pepa. Još 1941. godine, Pepa je ušao u podrum jedne bogataške kuće gde su fašisti zatvarali nedužan svet i jednim kocem počeo udarati svezane ljude - a bio je izrazito visok, krupan i snažan - tako da je ubio četrnaest ljudi.

Za vreme streljanja na groblju, Pepa je bio razjarena zver. On i nije nosio pušku, pištolj ili neko drugo oružje, kao druge ustaše, već ašov! Ne! On je ašovom udario uzduž i popreko po ljudima koji su streljani ili kuju su tek izvedeni na streljanji. Zasecao je žrtve od grudnog koša pa niže. I isticao svoje zverstvo kao naročitu odanost ustaško ustaškom pokretu, NDH i posebno Paveliću... Sve dok ga nisu uhvatili partizani - 1943. - i dok nije, osuđen na smrt, streljan.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 2:45 pm

II


U Mitrovici je bilo fašista svih bolja. Od nemačke komande, folksdojčerskih organizacija svih vrsta, pa do gradske policije, ustaškog logora i tabora, sreskog načelstva, šesnaeste ustaške bojne, nekoliko četa mesnog domobranskog garnizona, vojnog okruga, jedne čete za obezbeđenje železničke pruge i stanice žandarmerije...

Stoga u gradu i nije postojala snažne omladinska organizacija, pored sve ržnje mladih prema okupatorima i ustašama. Nije postojalo jedinstveno rukovodstvo Skoja i Usaoja, već su rukovodioci grupa održavali lične veze sa članovima sreskog komiteta Skoja. U Skoju je bila uglavnom radnička i srednjoškolska omladina.

Takvu jednu grupu predvodila je Mara Radmanović - Sejka, omladinka iz Železničke ulice (broj 122). U njenoj grupi su bili: Bera Mičić, Dragica Milanović, Mirjana Negovanović i Miroslav Šapina, učenici viših razreda mitrovačke gimnazije, zatim Ivanka Smodel, službenica i Novak Tomić, stolarski radnik. Omladinci su bili dosta aktivni, ali i neiskusni. Održavali su vezu sa skojevskom organizacijom u Laćarku.

Negde s jedeni 1943. godine, Mara Radovanović - Sejka napustila je gimnaziju, jer nije htela da peva ustaške pesme, da bude član ustaške mladeži i da položi ustašku zakletvu poglavniku i NDH. Umesto đačke torbe, uzela je kantu u ruke i naoko postala mlekarica. Samo što nije raznosila mleko, neo sanitetski materijal toliko potreban za borce Narodnooslobodilačke vojske. Materijal je dopreman iz Vinkovca, od Makse Labaša, domobrana, a do Laćarka prenosila ga je Sejka. Na mitrovačkoj trošarini bila je često legitimisana. Ali ''prazna'' kanta u odlasku nije navodila na sumnju. A još manje puna mleka - u povratku.

Jednom prilikom Sejka je bila pozvana na skojevski sastanak u Laćarak. Sa njom je pošao i Nova Tomić. Da bi nezapaženi izašli iz grada, uzeli su kante u ruke i krenuli na put. Bili su poneli nešto sanitetskog materijala, kancelarijskog priboja i novca. Na mitrovačkoj trošarini, u kritičnom času, policaijac je dao znak agentu da poznaje devojku i da oboje mogu proći.

Na sastanku u Laćarku Sejka je iznela da je uspešno rasturila ''Istinu'', organ narodnooslobodilačkog pokreta za Srem, ''Glas omladine'' organ Usaoja za vojvodinu, kao i primljene letke. Znajući teške uslove za rad u Mitrovici, preporučeno joj je da oprezno povećava omladinske redove, da sa čuva provokatora i ustaških agenata i da, uglavnom, dostavlja podatke u kretanju, snazi i naoružanju Nemaca i ustaša u gradu.

Uskoro su mladi Mitrovčani poslali plan vojničkih obezbeđenja u gradu, koji je obeležavao bunkere oko grada i lokacije vojnih jeidnica, što je i te kako dobro došlo našim komandama i štabovima. I druge informacije bile su od koristi. ''U Mitrovicu je, ovih dana, došla dvanesta nemačka divizija'', javljali su. ''Nosi amblen hrastove grančice. Prema pričanju vojnika, neće se dugo zadržavati u Mitrovici. Zadatak joj je da pođe na Frušku goru, u pravcu Grgurevaca.''

''Policijski agent ''Čavka'' je dosta aktivan'', izveštavali su dalje. ''On se stalno šeta u civilnom odelu kroz naš deo grada. Dobijamo utisak da je zadužen da kontroliše naš kraj''...

''Porodica Kadar je ustaški nastrojena. Lajoš Kadar otišao je u ustaše''... ''Mica Obrenović, žena pokojnog Ilije Sekulića, ne samo što je ljubavnica logornika andrije Krzmanovića, nego se i ovde - onde predstavlja kao partizanska kurirka. Provocira ljude. Mi joj ne verujemo. Izvestite nas kakav stav da zauzememo prema njoj.''

''Profesor Petančić organizovao je kurs stenografije, koji posećuju preko dvadeset omladinaca i omladinki, uglavnom, antifašistički raspoloženih'', glasilo je novo pismo. ''Kurs traje tri meseca, sa predavanjem dva puta nedeljno po dva časa. Posetioci su srednjoškolci. Skupljaju se u Šećer sokaku, u zgradi majstorske škole... Jedno posle podne na zidovima sobe zatekli su parole ''Živeo drug Tito!'' i još neke. Očigledno je da su to ustaše napisali. Kad su se skupili skoro svi slušaoci, upali su unutra Ivan Maldini i još nekolicina ustaša.. Trinaest mladića i profesor Petančić bili su uhapšeni i sprovedeni u zatvor. Jedino je izostavljena učenica na koju smo sumljali, pa se, eto, i ispostavlio da je provokator''...

Drugu grupu mitrovačke omladine predvodio je berberski radnik Stevan Kojić, poznat inače kao fudbaler, član kluba ''Građanski''. U toj grupi bili su; Branko Dragutinović, Nikola Mauković, Đorđe Vasilić, Dušanka Perović i drugi. I ova grupa uglavnom je bila orijentisana na skupljanje informacija o stanju gradu, a prvenstveno o kretanju i snazi vojnih jedinica, kao i na dostavljanje sanitetskog materijala. Od mnogobrojnih njihovih izveštaja navešću bar nekoliko:

''Upoznali smo se sa jednim nemačkim vojnikom, Slovencem. Zove se Adi Kloje. Prikazuje se da je za partizane. Tražili smo od njega sitniji sanitetski materijal, jer radi u ambulanti. Videćemo... ''

''U blizini naših kuća stanuje Anton Kezele, agent ustaškog gradskog redarstva. Iz razgovora i njegovog ponašanja zaključili smo da nije mnogo stalo ustaške policije. U nju je dopao jer je i pre rata bio policajac. Priča kako mu je otac partizanski sarandnik u Slavoniji. Preko njega bi se moglo što - šta dobiti... ''

Posle našeg upustva, stigla je nova poruka: ''Povezali smo se sa Kezelom. Šaljemo vam i neušto sanitetskog materijala''... Još kasnije stavan je javljao: da je od Kezela dobio spisak svih policijaca koji su u toku rata služili u mitrovačkoj policiji. Isto tako i spisak lica koji su primali novac od ustaške policije, kao konfidenti.

Pored ostalog Stevan je pisao da ga je Kezele obavestio da će porodice Rosić i Ugarković biti uhapšene. Da je on opomenuo i Rosićeve i Ugarkovićeve. Dok su se Rosićevi sklonili i ostali živi, dotle su Ugarkovići, ne osećajući se krivi, čekali, bili uhapšeni i kasnije streljani.

Najzad smo od te grupe dobili obaveštenje da je u glavnom domobranskoj jedinici mitrovačkog garnizona zavladala krajnja kolebljivost i demoralizacija. Komandant pukovnik te jedinice, Đurđević i još neki oficiri, davali su znake da bi želeli da sarađuju i da odu u partizane. Ove podatke smo odmah dostavljali našim komandama i štabovima.


Kraj.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sre Mar 05, 2008 3:01 pm

Admin ::HVALA VIHOR. AKO IMAS JOS KNJIGA SLOBODNO POSTAVI NA FORUM. Very Happy
Ima još i narednih dana ću postavljati, ako se neljutiš ''reklamirao'' bih forum malo po internetu? Wink

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

NARAVNO SLOBODNO.

Počalji  Admin taj Sre Mar 05, 2008 3:14 pm

MOZES I BLOG BEZVEZE JE JEDINO TO STO JE NA HR DOMENU ALI NEMA VEZE. http://www.novikomunisti.bloger.hr/
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 164
Datum upisa : 01.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.novikomunisti.bloger.hr/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:21 pm

Admin ::MOZES I BLOG BEZVEZE JE JEDINO TO STO JE NA HR DOMENU ALI NEMA VEZE. http://www.novikomunisti.bloger.hr/

Ma nije bezveze... Wink Mislim da bi, radi bolje reklame, trebalo da Admin sastavi jedan tekst i pošalje ga meilom komunističkim sajtovim i forumima, i da ih pozove da stave link nkps.4rumer.net među ''bratske stranice'' (Linkovi za preporuku)! Pozdrav.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: DUŠAN LAZIĆ - U PARTIZANSKOM SREMU

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu