PARTIZANSKE PRIČE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:24 pm

Ova tema je posvećena slikama i pričama iz partizanskog života 1941 - 1945. godine.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:25 pm

Iz sećanja jednog borca


Oduševio je sve. Malenog rasta, s puškom, vojničkim korakom je došao do govornice. Dok je govorio, stalo se propinjao na prste, jer se nije mogao videti iza pulta visokog za njegov dečački rast. Slavonsko seljače sa herojskim srcem, govorio je tako iskreno i neposredno o bombašima svoje jedinice, i o svojim akcijama, da su ga slušaoci stalno prekidali oduševljenim aplauzima. Kad se Kongres završio, još dugo se pričalo o njemu. Skromni Boško nije video ničeg izuzetnog u svom herojstvu i čudio se tolikom ovacijama. Za njega je bilo normalno da omladinac bude prvi u jurišu, da puzi do bunkera ili odžaka neke kuće, gde se utvrdio neprijatelj i da ga dečačkim rukama zaspe bombama



Druga proleterska, knj. 2, str. 927 - 928.

Tekst se odnosi na delegata 2. proleterske brigade na kongresu USAOJ-a, decembra 1942. godine - Boška Buhe.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:25 pm

Iz sećanja jednog borca


Trgoh se, tek onda kada je tenk sekući okuku škripnuo gusenicom i onda shvatih svu opasnost. Kad sam otšrafio bombu tenk je bio udaljen od mene svega desetak metara. Njegove dve mitraljeske cevi su me zlokobno gledale, polako se krećući, dok su njihovi otvori postajali sve širi. Svakog časa sam očekivao kad će da sine vatra.

Stajao sam kao paralizovan i uopšte ništa nisam mislio. Bilo je dockan da ma šta preduzmem, jer je tenk već bio pored mena, a a veliko i nikada neobjašnjivo čudo, iz njihovih cevi ne sinu vatra. Prošao je svega na metar ispred mene i ja, kroz otvorenu kupolu tenka, spazih nasmejano i nagaravljeno lice vozača tenka, koji me, prolazeći pozdravi vojnički i vrlo razgovetno reče: ''Saluto partiđano'', tako da mu zamalo nisam otpozdravio. Još nisam ni skrenuo pogled sa ovog tenka, kada pored mene prođe drugi, pa odmah zatim i teći, pa se svi zaustaviše na desetak metara od mene. Čim se oni zaustaviše ja tek tada počeh grozničavom brzinom da razmišljam šta da preduzmem. Kada vozač prvog tenka izađe i vide u mojim rukama bombu, dotrča do mene, kleknu na kolena i plačnim glasom, sa sklopljenim rukama, vrlo brzo poče da govori nešto na italijanskom, od čega sam ja razumeo samo to da je italijanski komunista. Njemu se pridružiše druga dvojica tenkista, takođe u klečećem položaju, sa licima zgrčenim u žalosnu grimansu, kao da su svakog časa očekivali smrt. Tek tada zauzeh odvažan stav i podigoh Italijane, objasnivši im gestikulacijom da skinu pištolje i opasače, što oni bez reči uradiše. Istog trenutka se pojaviše i moji drugovi koji su me posmatrali kao da pred sobom vide avet,

Upitaše me, gotovo u glas, kako to da sam ostao živ.



Druga proleterska, knj. 2, str 574 - 575,

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:26 pm

Iz sećanja jednog borca


Najzad se streljački stroj približi četničkim rovovima. Kako koji četnik pokuša da pobegne iz rova, tako ga hvataju mitraljeski rafali i svaki ostaje na ledini. Ubrzo zapraštaše ručne bombe. Odjednom zacrni se blaga zelena padina brda. Četnici beže... Retko ko puca... Streljački stroj pretrča preko njihovih rovova i izbi na kosu Kopaonika. Sa druge strane brda pravi metež... Malo dalje, na kosi, pojavi se jedna grupica ljudi. Ima ih oko tridesetak. Zaszali su pa viču:

-Ko je tamo!

-Ko je tamo! - vičemo i mi.

Glas odleže daleko uvalama Kopaonika.

-Ovamo četnici! - viču oni.

-I ovde su četnici! - vičemo mi...

-Brže ovamo! - vičemo mi.

Najzad četnici stigoše. Duša im došla u nos od trčanja. Imaju jedan nemački ''Šarac''. Ostali su naoružani puškama. Čima stigoše jedan se izdvoji i priđe Tešiću.

-Gosodine kapetane, mi smo na levom krilu.

-Ćut, barabo jedna! Što lažeš - viknu iz sveg glasa Tešić...

-Gospodine kap...

-Ćut, bitango - viče Lazar...

-Šta je ovo! Šta tu imaš - viknu Tešić!

-Vod gos'n kapetane!

-Postroj tvoj vod ovde! - naredi Tešić i pokaza mesto rukom. Četnički vodnik capnu cokulama i okrete se svojim vojnicima.

-U stroj!

Četnici potrčaše i začas se postrojiše.

-Puške u kupe - viknu Tešić...

Tešić okrenu petokraku zvezdu na čelo.

-Je li bre - poče Tešić tiho - znaš li ti ko sam ja!...

-Znam ko ste! - reče najzad četnik.

-Ko smo? - upita Tešić.

-Partizani! - kaže četnik.

-Pa šta sad? - upita Tešić.

-Ništa, druže - odgovori četnik. Nas su sve na selu mobilisali i poteral ida se, kako kažu, borimo protiv komunista, a mi jedva čekamo da pobegnemo ka vama, pa da se skupa borimo protiv njih.

-i protiv okupatora. - ubaci Tešić-

-Ma i protiv okupatora i protivu svakoga đavola. Jedva smo čekali da dođete i da...

-Ćuti lažeš! I vi ste pucali na nas - viknu Tešić.

-Nismo, dece mi, slave mi, krsta mi, hleba mi - viču četnici u jedan glas...

-Da vidimo puške - reče Tešić i priđe prvoj kupi četničkih pušaka.

Uze jedan, izvuče zatvarač i prinese cev oku. Malo je zagleda, pa je ostavi i uze drugu, pa treću. Ja priđoh, on mi na uvo šapnu:

-Kao da nikad nisu pucale, tako izgledaju - reče Lazar.

-Evo ti novih boraca, rasporedi ih po četama pa komanduj! - rekoh...

Tešić pozva komandire četa, pa zatim rasporedi četnike u tri grupe i za svaku četu odvoji po jednu.



Kapetan Lazar Tošuć, komandant 4. bataljona.

Druga porleterska, knj. 3, str. 421 - 425.

Tekst se odnosi na razbijanje četnika na Kopaoniku.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:26 pm

Iz sećanja jednog borca


Uskoro je brigda krenula dalje, u borbu za oslobođenje Beograda, a mi počesmo odmah sa radom. Izvršena je mobilizacija i regrutovanje omladinaca za popunu naših brigada i za formiranje Posadnog bataljona pri Komandi mesta, za obezberđenje i za čišćenje terena od ostataka četničke bande.

Tek sada sam razmišljao o onim predavanjima iz rata koja nekad nisam možda najozbiljnije prihvatio, ne misleći da će meni pasti u deo da budem predstavnik narodne vlasti u još potpuno neoslobođenoj zemlji.

Nailazili smo na mnogobrojne i svakovrsne probleme. Bilo je teškoća oko snabdevanja hranom, ogrevom i drugim, potrebama kako komande mesta i posdnog bataljona, tako i stanovništva, osiromašenog i opljačkanog. A narod je s pravom tražio da narodna vlast sve rešava... Često sam tih dana pomišljao da je prava pesma ratovati i da bih opet otišao u borbu samo da ne moram rešavati sve probleme koji se nameću narodnoj vlasti.

Krajem oktobra došla je u Gornji Milanovac prethodnica Crvene armije jačine jednog voda na čelu sa kapetanom Zlatogorskim. Susret je bio radostan. Dočekali smo Crvenoarmejce što smo mogli bolje. Sutradan stigla je cela divizija Crvene armije sa svim teškim oruđima i ''Kaćušama''. Takođe je stigla i 23. divizija naše vojske. Ove jedinice su formirale odbrambeni položaj između Čačka i Gornjeg Milanovca, tako da nemačke divizije više nisu prodirale prema Beogradu, već su se morale povlačiti prema Sarajevu, preko Užica i Višegrada.

Ove borbe trajale su oko dva meseca. U Gornjem Milanovcu se nalazio Štab divizije Crvene armije, Komanda pozadine, bolnica i ostale štapske jedinice. Komanda mesta imala je ogromne napore da snabde vojsku i smesti ranjenike, jer milanovačka bolnica nije mogla sve da ih primi pa smo i preostale kuće pretvorili u bolnice. Teškoće je povećavala i kasna jesen. Ipak smo ove i mnoge druge zadatke rešavali iz bpomoć naroda.

Tek sada sam potpuno razumeo narod u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji koji nam je govorio kako nema ni hleba. Svakojake su vojske prolazile i svaka je uzimala što joj je bilo potrebno. I nama ovde, u bogatom kraju bilo je teško da obezbedimo sve što je jedinicama bilo potrebno, a kako li je bilo narodnim odborima u onim siromašnim krajevima. Bio sam partizan, ali sam sada osetio da mi je ovaj posao znatno teži.



Druga proleterska, knj. 3, str. 499 - 500.

Tekst se odnosi na formiranje komande mesta i organizovanje narodne vlasti u oslobođenom Gornjem Milanovcu.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:26 pm

Iz sećanja jednog borca


U Raču smo stigli uveča. Štab bataljona i 2. četa smestili su se u jednoj kafani u glavnoj ulici, a ostali delovi bataljona po kućama. Pesma i igra skoro ne prestaju. Komandama četa je naređeno da budu što bolje pripremljene, a vojnici što uredniji pri susretu sa jedinicama Crvene armije. Hoćemo da oni vide da smo mi proleteri prava vojska.

U svanuće su ispisane parole i deorisane ulice kuda će proći jedinice Crvene armije. Svakoj našoj jedinici određeno je mesto odakle će posmatrati njihov nailazak. Sve je bilo spremno za susret proletera i Crvenoarmejaca. Pesma se orila po celoj Rači. Svuda napetost i iščekivanje. Dok očekujemo nailazak jedinica Crvene armije, živo prepričavamo događaje za protekle tri godine naše borbe.

U daljini se začu huka motora. Naše nestrpljenje je sve veće, a brujanje motora sve bučnije. Upućujemo jednu patrolu da uhvati vezu sa njihovim prethodnicama. Patrola se još nije vratila, kad se iza jedne okuke oko 10 časova 11. X pojaviše tenkovi sa dugačkim topovskim cevima. Najedanput prolomiše se uzvici iz stotine grla ''Živela Crvena armija''. Neprekidna kolona tenkova i kamiona sa pešadijom prolazi kroz Raču ka Beogradu. Naši borci i narod oduševljeno pozdravljaju. Susreti su veoma srdačni. Bratski se grlimo. Najzad smo zajedno. Susreli su se borci sa Kupresa, Humića, Sutjeske sa borcima kod Staljingrada, Lenjingrada, Moskve, Sevastopovlja...


Druga proleterska, knj. 3, str. 512 - 513.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:27 pm

Iz „Nedovršenog dnevnika’’ Miodraga Milovanovića Luneta

24. septembar - Čerkazović. - Trebalo bi mnogo da pišem pa da opišem sve doživljaje i protekli dan. Sada se nalazim na konferenciji celokupnog komandnog kadra birgade. Pripremamo se za novu akciju na Jajce.

Juče sam rano pošao po gradu da svršim dodeljani mi posao. Došao sam opet u sukob sa Dulićem povodom drugarica koje su na kursu. U radnji, gde sam išao da kupim klešta za sečenje žica, jedan mi drsko reče da klešta mogu seći jajačku žćicu.

Sinoć sam bio detinjast, pa sam rekao Krcunu da Sredoje ismejava Užičane. . . Nekako sam nestalan, sve imam i ništa nemam, samo da mi je da negde idem. Sa Milom postajem sve prisniji. Sa Aleksom se šalim, Aleksa mi se mnogo sviđa i nekako imam poštovanje prema njemu. Sa Ljubinkom bih se šalio ali je tužna zbog brata. Ona ide u Livno i po njoj sam Cani poslao knjigu „Špijun Kent’’.

Posle ručka sam na motoru otišao do Jezera, da vidim pravili se most. Prošao sam pored 4. bataljona. Drugovi su me gledali |kroz otvorena| vrata. Kiša je bila. Napravili smo most. Prošao je Peko. Vraćajući se u 4. bataljon poslao sam po Petku159 sat. . . Ljubiši160 da mi ga popravi. Ljubinko se buni za sat. Potom je |motociklista| vozio doktora iz Volara. Kada sam došao u logor 4. bataljon je imao usmene novine. Otišao sam da slušam.

Program je bio posvećen godišnjici osvajanja Užica i borbi kod Bugojna. Stvarno, na današnji dan smo ušli u Užice. Sinoć sam uhvati popa Pašića. Jučerašnji dan i današnji dan ostaće mi u sećanju, sve pojedinosti dobro pamtim. I koncentraciju, i pripreme, i ulazak |u grad| i šetnja po ulicama i susret sa građanstvom i poznanicima.161

Putem prođoše kola sa štabom. Drugovi su pošli na teren.

- Nastavljam pisanje ovoga što sam jutros počeo na Gorici, brdu iznad Čerkazovića. Sa ovoga mesta imam divan pogled. Levo od mene nazire se Kozara, a Manjača se prostire kao na dlanu. Desno se vidi Cincar. Ispred mene se prostire Janj, a preko njega se vidi Maglaj i Demirovac. Pozadi, duboko u dolini, kroz zeleno polje vijuga se plava Piva.

Pošto su drugovi bili zadocnili, to su odlučili da na teren izađu ujutro iz Čerkazovića i ja se sada odmaram, jer sam daleko izmakao ispred drugova. . .

25. septembar - Čusine. - Jučerašnji dnevnik nisam završio, sada ću ga nastaviti. Nalazim se na breščiću - stazi. Noćas je izveden napad na Jajce. Naša brigada je izvšila svoj zadatak. 1. i 4. bataljon lividirali su Ćusine. |Odmah zatim| Prvi |bataljon| se spustio u grad. Sa svih strana su naši upali u grad i kako mi izgleda borba je već na izmaku. 3. bataljon je imao zadatak na kanalu, nije ga još svršio i još se borba vodi. Baš sada naši tuku bacačem. Kod 3. bataljona poginula dva druga, a iz Prvog Simićević. 162 Ovde je Ćito sakupio dosta plena.

Nastavljam jučerašnji dnevnik.

Kada su svršene usmene novine, došao sam u logor 4. bataljona Vratili su se Ljubo i Aleksa i posle kraćeg dogovaranja o predstojećoj akciji oni su otišli u Mrkonjić-Grad a ja sam otao tu i poslao neka pisma. Večerao sam i pošao na spavanje. Ješo mi je ostavio mesta na štali. . .

Juče mi je Aleksa ukrao ovaj dnevnik i čitao ga. Aleksa je dobar, ali i suviše radoznao. On i Ješo su tada započeli neku diskusiju. To mi je bilo krivo i ja sam se naljutio. . .

Osmatrali smo položaj i pošli. Došli su Krcun, Mile i Judita. Pripremili smo se potpuno za akciju i polazimo. Bio sam prvi kod topa, a zatim sam spavao kod saniteta i onda sam došao ovde na položaj. Aleksa mi je rekao preko kurira: „Što spavaš’’! Čini mi se da je. . . neispravno postupio. Sada ću da idem kod 3. bataljona. Divna je to stvar u žestokom okršaju poginuti za našu partiju. Nije mi se dala prilika. . .

Bio sam kod Jevtića. Došao sam na Ćusinu. |Eto na današnji dan| smo bili u Užicu, a sada se vodi žestoka borba u Jajcu.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:58 pm

VIDIŠ DA SAM PRAV

U bojevima za Livno i Duvno, krajem 1942. godine, i u bojevima u kanjonu Neretve, početkom 1943. godine, brigade Druge proleterske divizije zaplijenile su nekoliko baterija topova i bacača. Zato je Štab divizije zatražio da mu svi bataljoni upute najbolje borce radi formiranja artiljerijske jedinice.

Iz Drugog bataljona Četvrte proleterske brigade upućen je na vlastito insistiranje i invalid Ivo Strugar, zvani Repato, koji je u boju kod Pljevalja 1941. godine ranjen u obje noge, a zatim ponovo ranjen u noge pri povlačenju naših snaga iz Crne Gore sredinom 1942. godine. Iako invalid, sa osjetno kraćom nogom, on je ipak uspio da postane artiljerac.

Kad su postrojeni najbolji borci iz brigade da bi se od njih odabrala artiljerijska posada (a takav izbor je bio potreban zato što je naša artiljerija dejstvovala pretežno iz streljačkog stroja, ne samo zbog karaktera našeg dejstva, nego i zbog nedostatka municije i instrumenata), među odabrane se umiješa i Ivo Strugar, koji je zbog zadobijenih rana i nesposobnosti da pešači bio postavljen za zamjenika intendanta bataljona, iako je prije roga odlučno tražio da ostane kao borac u bataljonu.

Kad sam ga kao komandant divizije prilikom obilaska primjetio u stroju novih artiljeraca, zastadoh pred njim i iznenađeno ga upitah:

-A što ćeš ti tu, Repato, pa ti si se sav iskrivio, junače moj?

-Kako iskrivio – skoro uvrijeđeno, ali i šeretski odgovori Strugar, i brzo privuče jedan kamen koji je stajao u blizini, osloni na njega kraću nogu i, sa dobroćudnim osmijehom, ispravljen, dodade:

-Zar ne vidiš da sam prav?

-vidim, vidim, Repato!

I tako, zahvaljujući svojoj snalažljivosti, Repato postade partizanski artiljerac.

Peko DAPČEVIĆ

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 1:59 pm

KUME DA TI VIDIM DJECU

U napadu na Banja Luku Branko Ćopić uđe u grad dok se još borba vodila, i u jednoj ulici sretne svoga kuma:

-Kako je, kume! Kako žena? Kako djeca? – zapita Branko.

-Dobro, kume! Dobro, oslobodioče moj! – razdragano će kum.

-A gdje su ti djeca? – upita Branko.

-Tu su! U podrumu! Sklonio sam ja njih na sigurno mjesto. Ova pucnjava, znaš... raspričao se ovaj, a lep se vidi koliko je ponosan što razgovara s partizanom – pa još sa svojim kumom Brankom.

Utom zazviždaše meci sasvim blizu njih.

-Hajde, kume, da ti vidim djecu – reče Branko i požuri u podrum kad su mitraljeski rafali počeli orai opasne brazde po sokaku gde su kumovi maločas stajali i razgovaraili.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:02 pm

MOJ PRVI RAPORT
VRHOVNOM KOMANDANTU

Decembra 1941. i januara 1942. godine srpski partizanski bataljoni učestvovali su u akcijama po Sandžaku: oko Nove Varoši, u jednom prodoru kod Ljubiša, u napadu na Sjenicu i mnogim borbama gde su se borci dobro prekalili. U to vreme već se mnogo čulo o 1. proleterskoj brigadi, a nagađalo se da će se formirati i druga.

Krajem februara i moj, 2. užički bataljon stigao je u Čajniče. Milinko Kušić, koji je bio sa Vrhovnim štabom, dođe jednog dana kod mene i ispriča mi da je već doneta odluka da se formira i druga proleterska.

-Vreme je! Već to odavno čekamo! – sav radostan odgovorih.

-I štab je postavljen. Znaš li ko je komandant? – upita Kušić.

-Šta znam – slegoh ramenima. – Sigurno Pera Stambolić?

Kušić odmahnu glavom.

-A Krcun?

-Ne!

-Da nisi ti?

-Komandant 2.proleterske brigade je Ratko Sofijanić, a komesar Milinko Kušić – reče on na moje veliko čuđenje.

-A ostali članovi štaba – upitah Milinka.

-Ostali – pogleda me Kušić. – Tvoj zamenik je Ljubo Đuričić, načelnik je Pavle Ilić, a zamenik komesara je Cana Babović.

-Hajde, nemoj da se šališ s ozbiljnim stvarima? Gde ja mogu biti komandant brigade? – začudih se.

Nikad to nisam ni pomislio. Verovao sam da tom zadatku nisam dorastao. Međutim, ubrzo se pokazalo da se Kušić nije šalio.

Kada su se 1. marta postrojili bataljoni u Čajniču trebalo je vrhovnom komandatu predati raport. Setio sam se tada moga prvog susreta sa vrhovnim komandantom. Bilo je to novembra 1941. godine u Užicu.

Vrhovni štab je tražio kao svoju zaštitu jednu četu iz Užičkog odreda. Štab Užičkog odreda izabrao je Moravičku četu, čiji sam komandir bio ja. U naređenju koje je dobio komandant Grupe bataljona, Dušan Jerković, stajalo je da se Moravičani najhitnije prebace na Trešnjicu, a zatim u Užice.

Trebalo je žuriti. U Gonjoj Dobrinji napao nas je odred Ajdačićevih četnika. Ali smo ih razjurili. Brzo smo stigli u Užičku Požegu. Imao sam nameru da se vozom zajedno sa četom prebacim u Užice. Međutim, voz je stajao na stanici usmeren prema Čačku. To nas je začudilo, pa smo se obratili za informacije komandantu mesta, Veniaminu Marinkoviću, koji je bio prvi komesar Moravičke čete. Iz razgovora s njim videli smo da je neki petokolonaški element hteo da baci našu jedinicu u čeljust neprijatelju koji se približavao Čačku.

Čim smo stigli u Užice, Milinko Kušić, komesar Užičkog odreda, dao nam je zadatak da obezbeđujemo Vrhovni štab koji je tada bio smešten u zgradi narodne banke. Već sutradan četa je počela da vrši svoje nove zadatke. Pre podne je objavljena uzbuna. Nadletali su avioni. Bombardovali. Tito se nalazio u banci, a kada su avioni naišli on je izašao napolje. Čela nabrana, mršav, ispijen – ali krepak. Ulivao je snagu pri prvom susretu. Tada sam ga prvi put video. Nosio je pušku. Tito me pozva i upita:

-Jesi li ti komandir Moravičana?

-Jesam, druže vrhovni komandante.

-Rasporedi drugove u grupe po četiri – pet da plotunima gađaju avione.

Odmah sam pozvao najbliže borce. Začas je bilo pet-šest grupica koje su plotunski gađale avione. Svi smo bili ushićeni prisustvom druga Tita. Nisam odmah mogao da shvatim kako to vrhovni komandant puškom gađa avione, kada može svakog časa da pogine. A moja četa ima zadatak da štiti Vrhovni štab i ne sme to da dozvoli. Ipak, i sam sam se pridružio jednoj grupici i počeo da gađam, ali sam stalno o tome mislio.

Takav je bio moj prvi susret sa vrhovnim komandantom.

Sada, ovde u Čajniču, treba opet da izađem pred druga Tita. Odjednom sam se naša u nezgodnoj situaciji, jer nisam znao kako da raportiram. Da kažem brigada – još nije brigada, dok to Tito ne kažae. Da kažem drugačije – ne znam kako. Ni ostali, drugovi predviđeni za štab, nisu znali kako bi bilo najbolje da kažem. Bilo je više predloga – ali nam nijedan nije odgovarao. Zar da se na prvom koraku osramotim pred Titom? Ali, ja sam stalno o tome razmišljao i nisam više nikoga i ništa pitao. Mirno sam sačekao dolazak članova Vrhovnog štaba – oštro komandovao i čvrstim vojničkim korakom izašao pred druga Tita i raportirao:

-Druže vrhovni komandante, srpski partizani spremni su za formiranje 2.proleterske brigade...

Tito je primio raport. Rukovao se sa mnom, obišao stroj i održao borcima govor o zadacima brigade.

Na ručku sa štabom brigade bio je i drug Tito. Prisustvovali su i ostali članovi Vrhovnog štaba i štabovi bataljona (sem 3. koji još nije bio ni stigao u sastav brigade). Sedeo sam do Tita. Još na početku ručka rekoh Titu ono o čemu sam već nekoliko dana mislio:

-Druže vrhovni komandante, mislim da još nisam dorastao da budem komandant brigade. Do sada sam komandovao samo bataljonom. U bivšoj vojsci bio sam običan redov. Bojim se da neću moći da odgovorim svim zadacima.

Tito mi odmah odgovori:

-Zaista, velika je i vrlo odgovorna dužnost biti komandant brigade, ali mi moramo podizati naše kadrove. Nećemo ih tražiti od drugih, nego iz redova naše radničke klase, naše Partije. Komunista može sve da savlada samo ako hoće da radi i uči.

Bilo mi je krivo što sam to rekao – ali rekao sam ono što sam mislio. Smem sve da kažem svome vrhovnom komandantu. Partija me je naučila da budem iskren.

Tito je bio oduševljen raspoloženjem boraca i rukovodilaca brigade. Rekao je da Druga proleterska sigurno neće zaostajati za Prvom. I njeni borci već su se prekalili u dosadašnjim borbama. Govorio je o novim zadacima, novim formama borbe. Rekao je da je usput video puno mesta i dobrih položaja za zasedu. Treba odlučnije preći na noćne akcije. Do sada se većinom ratovalo danju. Tući ćemo i uznemiravti nepitatenja noću tako da ne bude sposoban ni za borbu danju. Ne dati neprijatelju nikad mira.

Tako je prošao moj prvi raport vrhovnom komandantu, a brigada se u Čajniču obavezala da će ispuniti sva očekivanja druga Tita.

Ratko SOFIJANIĆ

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:02 pm

UŠLI SMO U BRIGADU

Prvi užički bataljon zanoćio je na Metaljci u velikoj zgradi predratnog sanatorijuma. Ujutro smo pošli dalje dobro ugaženom prtinom koja se gubila u gustoj smrekovoj šumi. Nadesno je vijugao zaleđen potok prekrviven snegom, a samo se ponegde čuo žubor vode.

Kroz šumu i pored potoka išli smo dosta dugo, a onda smo odjednom ugledali kako iznad visokih četinara štrče vrhovi džamija. Po tome smo zaključili da je blizu Čajniče, iako se grad još nije video. Ubrzo su nas zaustavili komandiri i počeli da uređuju kolonu i da nas upozoravaju da uredimo opremu. Svrstali smo se sa harmonikašem Levijem na čelu bataljona. Krenuli smo i podstaknjuti njegovom svirkom zapevali:

Podigla se Užička nahija
Protiv besnih nemačkih dahija...

Zaorila se šuma od naše paesme, a mi smo poneseni njome postali odvažniji. Pravo iz šume ušli smo u jednu ulicu pa je pesma bila još zvučnija. Na kućama se otvaraju prozori, vire glave i gledaju nas. To nam godi. Zaustavili smo se u centru. Neko iz štaba bataljona ode do komande mesta da vidi gde ćemo se smestiti. Dok smo čekali još smo pevali i onako iz stroja razgledali varoš. To je malo planinsko mesto i na prvi pogled veoma prijatno. Čini se da je ovde uvek mirno, a mi smo sada našm bučnim ulaskom promenili taj mir.

Malo kasnije, dodeljene su nam prostorije za smeštaj. Sve je bilo uredno, čisto i toplo, pa smo se razbaškarili kao kod svoje kuće. Uskoro je naš ekonom doneo iz bataljonske intendanture pun džak oraha i podeliosvakome po jednu porciju.

-Ovo je dobro za reumatizam, jer podmazuje zglobove! – reče Ješo Popović.

Pored oraha dobili smo i po jednu porciju suvih krušaka.

Naš ekonom je bio vrlo poslovan i neobično zauzet. Podelio nam je kruške, pa je opet žurno nekud nestao. Vratio se sa tovarom, a kad ga je raspakovao, pred nama se ukazaše hlebovi, reklo bi se da u jednom nema više od 300 grama. Dobili smo po jedan. Naizgled nismo mogli odrediti od kakvog su brašna. Ekonom nam objasni da su od mlevenih suvih krušaka, sa malim dodatkom brašna.

Dobili smo i duvana. Svaki pušač popola kilograma, i pravog papira. Svaki od nas je imao pravo malo bogastvo, pa smo bili veoma zadovoljni.

Sutradašnji dan je započeo nekakvim kasarnskim redom. Kad je objavljen doručak, naša četa je otišla do jedne kafane gde se kuvalo za ceo bataljon. Dok smo čekali na red, teško je bilo verovati u ono što vidimo. Pored kazana stoji ekonom s flašom i svakome daje čašicu rakije. Upitno se zagledasmo. To je u našoj partizanskoj istoriji bio prvi slučaj, koliko mi je poznato, da se i rakija deli kao sledovanje. Istina, svaki dobije po jednu malu čašicu, ali svejedno, bilo je to nešto neobično.

Koliko je bilo čudno što primamo rakiju, toliko je bio čudan i doručak. One suve kruške, kakve smo juče dobli, sada smo opet primali, ali kuvane. To je zapravo bio nekakav kompot. I po jednu polovinu kruškovog hleba smo dobili. Mislim da je za svakoga to bio prvi slučaj, da dobije takav doručak.

Ne znam više da li smo toga dana, ili nekog drugog, otišli na kupanje i parenje u gradsko kupatilo. Bili smo puni vašiju i zato smo se u jednom odeljenju najpre ošišali, pa posle okupali.

Sada, onako golišavi, mogli smo da vidimo, šta je rat učinio. Jedni izujedani od vašiju i kože izgrebane do krvi, drugi se ošugali. Spravljen je nekakav lek, koi je veoma neugodno mirisao, ali je koristio za lečenje od šuge.

Kroz ovaj higijenski proces za nekoliko dana su prošli svi bataljoni.

Do prvog marta preostalo je još malo vremena, a na taj dan predviđeno je formiranje Druge proleterske brigade. Trebalo je još mnogo štošta obaviti i pripremiti. Počelo se vrlo ozbiljno govoriti da neće moći u brigadu oni koji imaju grešaka. Ove priče su unele strah i nespokojstvo. Svaki pojedinac je analizirao sebe i svoje postupke. Svi su znali da tu šale nema, i pri tom, sećali se Kamene Gore i onih drugova koji su udaljeni od partizana. Teško osećanje je obuzimalo svakoga pri pomisli da se nađe van stroja brigade!

Najpre se o tome samo govorilo, a onda i zvanično započelo. Po četama su držani partijski sastanci na kojim se isključivo o tome raspravljalo. Temeljno je razgovarano o svakom čoveku. I skojevci su držali svoje sastanke sa istim ciljem. Niko nije želo da ima loših ljudi u četi, a svi su opet bili obazrivi da prema nekome ne preteraji i ne pogreše, kao što je učinjeno na Kamenoj Gori.

Iz četiri bataljona ipak ih je bilo nekoliko koji su odvojeni i za koje se našlo da ne mogu biti proleteri. Ostali su bili srećni što su znali da je i o njima bilo reči i da nema šta da im se prigovori.

Svi smo hteli da imamo nove petokrake zvezde, jer na starima nije mogao da se izveze srp i čekić. U pitanju je i ponos, jer srp i čekić ne zvezdi nemaju pravo da nose »obični« partizani, već samo proleteri. A onda, doći će drug Tito. Svaki od nas je zbog njega mislio da će baš njega naročito i pažljivo da zagleda i svi su zato nastojali da se, što je moguće bolje i lepše doteraju.

Nastala je jurnjava za fesovima, jer su oni bili najpogodniji za izradu petokrakih zvezdi. Pritekle su nam u pomoć meštanke, žene i devojke.

Najzad, došao je i prvi mart. Sunce je prijatno grejalo, pa su po ulicama Čajniča od istopljenog snega tekli potoci vode. Osećalo se proleće. Svuda je vladalo opšte – praznično raspoloženje, pred veliki događaj.

Negde odmah po podne naređen je izlazak u stroj. Otišli smo pred hotel, dugačku dvospratnu zgradu, lepo očuvanu i sa velikim balkonima. Postrojava se bataljon do bataljona. Frontom prema hotelu, na levoj strani stao je 2. užički bataljon. On je određen da u brigadi nosi naziv 1. bataljon. Njegov komandant je Radoslav Kovačević, komesar Mate Ujević, zamenik komandanta Petar Leković i zamenik komesara Mića Matović

Do 1. bataljona postrojili su se Čačani. Određeno je da u brigad oni nose naziv 2. bataljon. Komandant ovog bataljona je Sredoje Urošević, komesar Dragoslav Mutapović, zamenik komandanta Rade Janićijević Bomba i zamenik komesara Božo Tomić.

Trebalo je da sledeći bude Šumadijski bataljon, ali se on nalazio u selu Zaborku na obezbeđenju, razbijajući grupe četnika. Samo jedna četa je bila u Čajniču. To je u brigadi 3. bataljon. Komandant Šumadijskog bataljona je Dušan Dugalić, komesar Tanasije Mladenović, zamenik komandanta redrag Jeftić Škepa i zamenik komesara Dragoslav Đorđević Goša.

Zatim se postrojavao 1. užički bataljon. On je određen da u brigadi bude 4. bataljon. Komandant je Miodrag Milovanović Lune, komesar Dobrilo Petrović, zamenik komandanta Jevrem Popović i zamenik komesara Aleksa Dejović.

Svaki bataljon je imao po tri čete, a čete su brojale od 50 do 80 partizana, podeljenih u dva voda. Brojno stanje brigade iznosilo je nešto preko 800 ljudi.

Pred tako postrojenim bataljonima, obavljajući svoje poslove, užurbano se kretao Ratko Sofijanić. Njegova snažna figura nije mogla i inače ostati nezapažena. Posebno je bio upadljiv zbog nekakve šubare na glavi, nečinjene od zečje kože.

Ratko je vrlo često, nestrpljivo pogledavao na svoju desnu stranu. I mis mi smo gledali na tu stranu u želji da vidimo Tita, jer nas je dosta bilo koji će ga tada prvi put videti. Odjednom se čulo Ratkovo gromoglasno:

-Mi–rno!, a zatim – pozdrav nale–vo!

Međutim, nismo uspevali da se držimo strogo vojnički. Istezali smo vratove i provirivali jedan pored drugog, da što bolje vidimo Tita. Malo zatim, naiđe grupica ljudi pred kojom je išao čovek, srednjeg rasta, u tamnom odelu. Na opasačuu se isticao pištolj, preko ramena uprtač, na glavi tamna šubara ruskog kroja, a na nogama je imao čizme. U licu je nekako preplanuo, pa se činilo da su mu i oči crne, obrazi usahli, dok su mu pokreti bili živi. Već po tome, što ide napred, a ostali uz njega, zaključismo da je to sigurno Tito. Pri tom nastupi veliko uzbuđenje.

-Eno ga i Krcun! – šapnu neko do mene u stroju.

Tito je prilazio sve bližem a Ratko se odsečno uputio prema njemu. Kad stiže pred druga Tita, Ratko stade čvsto i poče da raportira. U onoj tištini njegove reči su neobično jeko odjekivale kroz Čajniče. Zatim se drug Tito s njim pozdravio, pa su pošli pored stroja. Tito je stisnutom pesnicom otpozdravljao, a onda se popeo na balkon hotela, pa pošto nas je pogledao kao da nas prebrojava reče:

-Smrt fašizmu!

Mi otpozdravljamo, a drug Tito nastavi:

-Drugovi borci, komandiri i politički komesari naše 2. proleterske brigade, nosim vam pozdrave Centralnog komiteta i Vrhovnog štaba.

Kako to reče, kroz leđa mi prođoše nekakvi čudni trnci ito me podseti na Kosmaj, na one trenutke kad sam tamo polagao zakletvu. Nešto slično sam onda osećao, a on od onoga vremena do sada mnogo se štošta doživelo.

Ali, o tome se u ovom trenutku nije moglo misliti, jer drug Tito je i dalje govorio, a mi smo želeli da mu čujemo svaku reč, da je upijemo u sebe i da to nikada ne zaboravimo. Kad je počeo da govori o borbama u Srbiji, pominjući Užice, Kraljevo i Valjevo, Šumadiju, četničku izdaju i sve ono što se tamo zbivalo, očekivali smo da će reći kako ćemo sada, zajedno sa Prvom proleterskom, opet krenuti tamo. Pri tom je nadolazio priliv nekakve neobične snage, radost i ona neobična napetost, pa se činilo da ćemo nekuda poleteti. Ništa nam ne bi bilo teško, niti bismo se mogli umoriti. Slušali smo ga ushićeno i pažljivo. Palo je u oči da ne govori sasvim čisto srpskim jezikom i, činilo se, kao da ima neke ruske primese, što nam je posebno godilo. No, svejdeno, napregnuto slušamo i, čini mi se, najviše smo vodili računa da nam ne promakne ono kad kaže da ćemo sad opet u Srbiju. Ali, on to nikako ne pominje, a mi smo, opet, po nečemu uverenida će to obavezno reći. On nastavlja dalje i govori kako je neprijatelj još veoma jak i da nam predstoje teške borbe i zadaci. Malo nas je iznenadilo, jer smo očekivalida će on reći kako će sada ići sve lakše, a da smo ono najteže prebrodili u danima ustanka, u se predhodne ofanzive i prelaskom Lima, sve dovde. Takođe je izrazio nadu da ćemo mi, kao i Prva proleterska, časno ispuniti sve zadatke koji se pred nas postave.

I tako, drug Tito završi, a ne reče ni da ćemo u Srbiju, ni da će sada dalje biti lakše. Naročito nam je bilo teško ono što ne reče da ćemo u Srbiju. No, ipak, mi smo zaključivali da ovo što nas čeka neće valjda biti teško kao do sada, bez obzira što on to nije kazao.

Vojin ĐURAŠINOVIĆ KOSTJA

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:03 pm

AVANGARDA

Kad smo 8. februara prešli Lim i, narednih dana, došli na Kamenu Goru, obuze me strah, valjda najveći do tada u ratu. Pronela se vest da će biti veliko isterivanje iz partizana, ili, kako ro onda nazvaše – čišćenje. Jedno do podne u našoj četi povede se o tome razgovor.

-Isteraće – ne znam ko reče – sve koji nisu dostojni da nose naziv proletera, jer će se od preostalih jedinica, koje su se povukle iz Srbije, formirati 2. proleterska brigada.

-Neće to biti proleteri! – reče Budimir Milošević. – Oni će samo takav naziv da nose, a u stvari to će biti avangarda. Svi prisutni ućutasmo kao da nam je sve jasno, jer nas je sramota da pitamo šta je to avangarda. O njoj smo čuli nešto ranije, komesar nam je govorio, ali niko od nas ne zna da kaže konkretno šta je to, odnosno, da li i mi spadamo u nju. A to nas je tada najviše interesovalo. Ja bih ga i pitao, ali sam s bojao da Budimir neć znati dobro da objasni pa ću ga time dovesti u nepriliku.

-U proletere – nastavi Budimir – nemogu da uđu kukavice, pikiranti, iznemogli i razni drugi slabići!

-Priča se – upade Milutin Božović Šmit – da u proletere ulaze samo oni koji su sposobni da budu komandiri, i više od toga!

-Samo komunisti spadaju u proletere, članovi Partije – dodaje Aca Milenković.

Svi prisutni poverovasmo ovim izlaganjima i nastade opšta zabrinzutost. Obuzet brigom za budućnost, Jeremija Jovašević upita:

-Šta ćemo mi koji ne spadamo u avangardu da radimo? Kuda ćemo?

-Takvi će dobiti 400 dinara i neka biraju na koju će stranu sveta – reče Ristović Milija Plačo, pa kao čovek koji je svestan da je preteao, dodade: - Mi ćemo se vratiti u Srbiju da se borimo ili čuvamo stoku po Sandžaku i Crnoj gori.

Svi smo se na to nasmejali jer je Plačo uvek, i u najtežim momentima, bio vedar.

Kako sam ja to onda shvatio, ispadalo je da iz cele čete može da uđe u brigadu 6 – 7 drugova. I koliko god sam puta, onako u sebi, poimenično pretresao četu nije ih bilo više.Ja tada nisam bio član Partije i, naravno, spadao sam među one za isterivanje. Jedino olakšanje i utehu nalazio sam u tome što je u četi takvih kao što sam i ja bila većina.

Nekoliko dana kasnije, zaista se poče ostvarivati priča o isterivanju iz partizana. Pozvaše u štab nekoliko drugova iz naše čete. Tamo im saopštiše da napuste jedinicu. Posle toga u četi zavlada još veća nervoza i strah od pomisli: ko je sada na redu. Međutim, prestadoše s prozivanjem, što je još više povećavalo neizvesnost. Tako prođe dan – dva, u tom zlosutnom iščekivanju, cve dok me Branko Mandić ne pozva jednog dana na stranu i reče da sam primljen za kandidata Partije. Prema onome što mi je Branko rekao ispalo je da i je spadam u avangardu.

Kad mi je izneo dužnosti i zadatke člana, odnosno kandidata Partije, mene je obuzeo strah od tolike dužnosti! Činilo mi se da ne mogu da odgovorim ni na polovinu onoga što mi se postavlja, i htedoh da odbijem. Ni sam ne znam zbog čega to nisam učinio. Hteo sam to kasnije da učinim, ali sam se predomislio. Preustio sam događajima, a u stvari mislio sam ovako: učiniću sve što mogu, a oni će sami videti da sve te obaveze nisam ispunio, pa me neće primiti u Partiju. Bojao sam se partijske odgovornosti, za koju sam tek tada saznao da postoji. Kad sam se rastao od Branka mnogo sam mislio: šta to može biti i kakva je to kazna koja može da me snađe, ukoliko prekršim partijske norme. Pomislio sam: možda je to isterivanje iz partizana, a ito je isto što i čuvanje stoke, kako reče Plačo. Kasnije, u razgovoru, Branko mi je sve objasnio.
Najavu pokreta prema Čajniču i formiranje brigade očekivali smo nesttrpljivo, a mene je uhvatila i neka putnička groznica. Pokret, iako je bio dug i naporan zbog dubokog snega, savladali smo s nekom lakoćom, a nije bilo ni uobičajnog izostajanja iz kolone.

Sam dolazak u Čajniče, osvetljeno elektrkom, gde se do kasno u noć nije legalo, ulio mi je neku snagu. Šišanje, svakodnevno čišćenje prostorija, kupanje u pravom kupatilu, pranje i parenje odela i primanje novog veša, potvrđivale su reči komandira da sa formiranjem brigade postajemo prava vojska. Na sastanku čete je rečeno da više neće biti šarenila u oznakama, već će biti proleterska oznaka – srp i čekić na petokrakoj zvezdi. Ja sam se primio zaduženja da za četu nađem dovoljan broj fesova i čoje za petokrake, kao i konac za vezanje srpa i čekića, a drugarice su, s meštankama, organizovale vezenje. Drugi su se prihvatili da naprave šablon za petokraku, kako bi veličina bila ista. Preko celog dana bili smo angažovani pripremama i sastancima. Iako smo bili obučeni u šareno, od seoke, radničke do vojničke odeće, ličili smo na pravu vojsku.

Dan formiranja dočekao sam uzbuđen onako kao što sam pre rata dočekivao neki veliki praznik. Svi smo ranije ustali nego obično, mada smo kasnije legli. Uzajamno smo se doterivali. Postrojavanje je trajalo dosta dugo. Komandir nije nikako uspevao da poravna stroj, grdio nas je zbog toga.

-Šta vam je, kao da nikad niste bili u stroju!

Samo što nas poravna i dao voljno, stroj se pokvari i opet sve iznova.

-Dolazi, dolazi!... – prostruja šaptom kroz stroj. Stadoh mirno, pre nego što je pala komanda. Oči su letele odakle je trebalo da naiđe vrhovni komandant. Ovo će biti prvi put da ga vidim. Uskoro, kad naiđe, okretoh glavu u tom pravcu, iako to nije bilo vojnički. Ranije rešen da gledam pažljivo u želji da sve vidim, nisam video ništa. Obuzet važnošću mog do tada najsvečanijeg trenutka u životu, gotovo ni čuo nisam ništa. Nismo dobili mnogo zadataka, ili nismo onoliko koliko smo očekivali. Eto, ne idemo u Srbiju, a to smo smatrali kao sigurno. Mi smo to verovali i posle govora, ali smo mislili da to nije rečeno radi tajnosti. Kada je Tito završio govor i dato voljno, kao da sam se tek tada probudio. Sve sam priželjkivao kao u snu. I koliko god sam pta pokušavao da ponovim ono što se zbilo, nije mi uspevalo. Kasnije smo mi, borci, o tom velikom događaju prepričavali i iznosili svoje utiske, a najviše o »propustu« u govoru što nema ništa o našem povratu u Srbiju.

Borislav DOMANOVIĆ BRUCOŠ

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  rozalin1 taj Uto Mar 11, 2008 12:50 am

BOSKO BUHA, delegat omladinskog Kongresa


Medu delegatima Prvog kongresa USAOJ-a nalazio se i delegat iz Druge proleterske brigade Bosko Buha, neustrasivi omladinac, hrabri borac i poznati voda bombaskog odjeljenja. Sesnaestogodisnjak, malog rasta, zatrazio je rijec. Kada se popeo za govornicu, jedva se vidio, ali je svojim govorom izazvao medu delegatima veliko odusevljenje: "Ja cu da vam pricam, drugovi, kako mi idemo na bunkere..."
I pricao je Bosko kako se on i njegovi drugovi bombasi penju na krovove kuca i kroz dimnjake bacaju bombe na neprijatelja. Drug Tito, odusevljen Boskovom pojavom i rijecima, digao se sa svog sjedista, cestitao mu i poklonio mu rucni sat. Ovo je bila istovremeno i cestitka druga Tita hrabroj omladini u partizanskim redovima, u jedinicama NOVJ i u ilegalnom narodnooslobodilackom pokretu na okupiranjoj teritoriji. I u kasnijim borbama, na Kupresu i u petoj neprijateljskoj ofanzivi, Bosko je ispoljio zapanjujucu hrabrost, zbog cega je u dva navrata bio nagraden licnim poklonima druga Tita.

Bosko Buha je poginuo u sedamnaestoj godini zivota krajem 1943. godine, nedaleko od sela Jabuka kod Pljevalja, ubivsi prethodno nekoliko cetnika koji su ga docekali u zasjedi. Za narodnog heroja proglasen je 20. decembra 1951. godine.
avatar
rozalin1

Broj poruka : 130
Datum upisa : 10.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.titanik.bloger.hr

Nazad na vrh Ići dole

Re: PARTIZANSKE PRIČE

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu