('PREMIJERA') RADIVOJ PAPIĆ - KUĆA UŽASA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

('PREMIJERA') RADIVOJ PAPIĆ - KUĆA UŽASA

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:05 pm

Drugarice i drugovi,
prvi put na internetu zapis:
RADIVOJ PAPIĆ - KUĆA UŽASA.

Od danas (večeras) svakog vikeda postaću po jedno poglavlje ove knjige o sarajevskim ilegalcima u ''Kući užasa''.

Drugarski pozdrav. Like a Star @ heaven


Poslednji izmenio Vihor dana Sub Mar 08, 2008 2:11 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

RADIVOJ PAPIĆ - KUĆA UŽASA

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:07 pm

RADIVOJ PAPIĆ

KUĆA UŽASA




SVJETLOST Like a Star @ heaven SARAJEVO

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

V R T L O Z I

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:09 pm

I
V R T L O Z I


Godina 1941 prošla je u znaku neprestanog razvoja ilegalnog pokreta u Sarajevu.Iako u stalnoj borbi sa ustaškom policijom, partijska organizacija i Narodnooslobodilački pokret nisu nikada bili značajnije uzdrmani. Skupljeni materijal, oružje, lekovi, obuća i odeća išli su iz Sarajeva nesmetano svojim tajnim kanalima na oslobođenu teritoriju, najvećim delom jedinicama na Romaniji, pa čak i dalje, na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji. Pojedinačna hapšenja nisu predstavljala ozbiljnije udare, jer su policiji u šake padali oni ilegalni radnici koji nisu imali širih veza, i krug njihovog povezivanja ilegalnog pokreta zatvarao se, ukoliko bi podlegli mukama na policiji, posle nekoliko zatvorenih ljudi sa kojima su radili i održavali vezu.

Te godine, dok su mediokritetska piskarala ustaških novina u Sarajevu pevala o ustaškom Sarajevu, ono je, međutim, razbuktalošću ilegalne akcije bilo slobodno. Besumlje je i najzatucaniji ustaški fanatik bio svestan da dodvorivačke tirade piskarala ne odgovaraju istini, da u svakoj ulici živi slobodna misao, slobodna reč i akcija. Stotine boraca je iz Sarajeva odlazilo u borbene odrede na oslobođenoj teritoriji, a ustašku sigurnost i osećanje bezbednosti svakodnevno su uzdrmavali leci i parole po svim delovima grada. Čak je jednog jutra i čuveni krvolok, šef »crne legije«, Jure Francetić, u svome stanu našao letak. U Sarajevu je radila partiska tehnika. Ona je redovno izdavala biltene, izveštaje sa frontova, čak je štampala u obliku brošra neka dela marksizma, neophodna za partisku izgradnju i razvoj NOP, izrađivala lažne dokumente za ilegalne radnike i slično.

Ustaško »Politički odjel ŽRO« (Župske redarstvene oblasti), koji je imao zadatak da vodi borbu protiv Partije i NOP, mogao je samo da priželjkuje razbijanje snažnog ilegalnog pokreta. Snovi o hvatanju niti partijske organizacije ostajali su u 1941 godini samo pusti snovi. Doušnici, agenti, referanti, islednici lupali su glave, optuživali jedni druge zbog neuspeha, ali nisu mogli ništa značajnije da učine.

Njihov bes ključao je pred stalnim akcijama ilegalaca. U septembru 1941 godine iz ralja ustaške policije, iz zatvora u sarajevskoj Bogosloviji, pobegla je grupa rukovodnih partiskih radnika, među kojima drugovi Iso Jovanović, sekretar Pokrajinskog komieta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, Vaso Miskin – Crni, Lepa Perović, Nisim Albahari i Milutin Đurašković. Iščupali su se iz kazamata ispred nosa ustaške straže, tako da je jedan od najrafiniranijih ustaških islednika, Cividini, tvrdio kako je to bilo nemoguće učiniti i kako se desilo čudo. U junu je izvršena diverzija u Železničkoj ložionici, zbog koje su ustaše izvršile odmazdu streljavši nekoliko talaca, među kojima i narodnog heroja Radojku Lakić.

Te godine i početkom 1942, a povremeno i docnije, u Sarajevu je ilegalno radio i član Pokrajinskog komiteta drug Avdo Humo, pod konspirativnim imenom »Kulturni« i držao veze sa odredima u Hercegovini, zapadnoj i istočnoj Bosni, s Pokrajinskim komitetom, sa Vrhovnim štabom i Centralnim komitetom. Povremeno e te godine u Sarajevu boravio i radio i drug Svetozar Vukomanović–Tempo, odlazio na oslobođenu teritoriju i opet se vraćao u Sarajevo. U tom vremenu su kroz Sarajevo prošli drugovi Kardelj, Ivo Lola Ribar i Vlado Popović, a nešto docnije i Kosta Nađ sa Lepom Petrović. Sve ove akcije izvršene su uz najveće opasnosti i uz velike napore partiske organizacije u Sarajevu.

Veze su bile čvrste, ilegalci dobro zakonspirisani. Ilegalna borba se razvijala svakodnevno, žestoko, uporno i smelo.

Početak 1942 godine doneo je prvi vrtlog partijskoj organizaciji i NOP u Sarajevu. U ruke policiji pao je po nekoj doušničkoj dostavi Savo Bogdanović, kooptirani član Mesnog komiteta. U policiji se držao slabo i bez šamara počeo da provaljuje članove Parije i saradnike NOP. Provalio je čitav Mesni komitet i preko 150 saradnika NOP, najviše skojevaca i naprednih omladinaca. Provala se povezala i sa provalom iz Zagreba, pa se time situacija još više pogoršala. Policija je došla do podataka o mestima gde se skrivaju ilegalci, do slika nekih ljudi, među kojima i slike drugarice Olge Marasović, tadašnjeg sekretara Mesnog komiteta.

Nju su besomučno tražili. Njene fotografije su kružile po Sarajevu, podnošene su uhapšenim saradnicima i od njih je traženo da je prepoznaju ne bi li joj se ušlo u trag. Sve je bilo bezuspešno. Drugarica Marasović se bila povukla u najdublju ilegalnost, kao i čitav Mesni komitet. Sve »javke«, veze, kanali, lozinke i šifre su bile izmenjene. Najzad, jednom sumnjivom slučajnošću, pala je u ruke policije i Olga.

Policija je likovala. Činilo joj se da ima u rukama sve veze ilegalnog pokreta u Sarajevu, da je u njenim rukama sva partijska organizacija sa rukovodstvom. Njene želje su išle dalje. Policija je smatrala da će moći ući u trag i višem rukovodstvu, Pokrajinskom komitetu.

Teret torture i mučenja bio je upravljen na drugaricu Marasović, jer je policija smatrala da od nje može najviše izvući. Međutim, tu je policija naišla na tvrd orah. I pored besprimerne torture i mučenja, što predstavlja hroniku za sebe, policija od nje nije izvukla ni slova. Satima suje primoravali da prizna da je član Pokrajinskog komiteta, da oda trag »Kulturnog«, ali ona nije progovorila. Najzad je simulirala ludilo. Bila je toliko mučena, da je i policija poverovala u to da je stvarno poludela, pa su je smestili na nervno odeljenje Sarajevske bolnice.

I dok je policija nestrpljivo očekivala da se njeno stanje poboljša da bi mogla da je dalje muči i iznuđava priznanja, ustaška inkvizitorska služba doživela je nov poraz. Kao bombom pogođena, doznala je da je drugarica Marasović pobegla iz bolnice.

Ilegalna organizacija nije bila oništena. Ona je živela, radila i borila se, uvek, pa i sada, u novim uslovima i novim teškoćama.

Nove teškoće rađale su nove borce. Ugled Partije je rastao, borba se nastavljala i razvijala u novim okršajima i sa novim herojstvima.

Ilegalni pokret, koji je tinjao posle provale Save Bogdanovića, rasplamsao se u Sarajevu novom žestinom.

Sve do decembarskih dana 1942. Pre toga pala je u ruke policioji Nada Vranković, novopimljeni član Parije, koja je imala priličan broj vaza u NOP. Ona je u policiji postla konfident, najverovatnije od straha i nesposobnosti da izdži torturu. Policija je krila njeno izdajstvo, nameravajući da po spisku koji je dobila od nje zgabi što više boraca. Ali, Partija se nije dala prevariti. Znala je da je Nada Vranković postala konfident i da predstavlja stalnu opasnost za ilegalni pokret u Sarajevu, jer se često kretala u društvu Štimca, šefa doušničke službe UNS (Ustaške nadzorne službe), nove ustaške organizacije za borbu protiv NOP, koja je ustvari nastala iz nekadašnjeg »Političkog odjela ŽRO«. Iako je Nada Vranković nudila Partiji svoje usluge i izražavala želju da nastavi ilegalni rad, bilo je jasno da joj se može pokloni nikakvo poverenje

Na sastankupartijske ćelije u Kovačićima Nada Vranković je pred čitavom ćelijom i sektretarom Mesnog komiteta priznala da je konfident i izjavila da zaslužuje smrt.

Nudila je ponovo svoje usluge iz veza sa Štimcem.

Odlučilo se ono što se moralo odlučiti radi interesa Revolucije.

Drugog decembra osvanula je »Obavjest Mesnog komiteta br. I« o izvršenoj smrtnoj kazni nad konfidentom Nadom Vranković. Obaveštenje je napisao drug Džemal Bijedić, sekretar Mesnog komiteta u Sarajevu, a otštampala ga je partijska tehnika munjevitom brzinom.

Ustaški »Novi list« od 4 decembra 1942 godine objavio je kratku vest o zagonetnom ubistvu u Bolničkoj ulici. Vest je govorila o tome kako je Nada Vranković usmrćena udarcem nioža u vrat i kako se istraga vodi u svim pravcima.

Sve slobodoljubivo Sarajevo, a i policija, dobro su znali o čemu se radi. Policiji je bilo stalo do toga da otkrije izvršioca, jer bi to bio trag za organizacijom, koja se time pretstavljala u svoj svojoj odlučnosti i borbenoj žestini.

Policija je imala znatnih mogućnosti da otkrije izvršioca. Bio je to spisak koji je policiji ostavila Nada Vranković.

UNS je odmah posle ovog ubistva zverski stupio u dejstvo. Počela su hapšenja po spisku Nade Vranković, a i svih sumnjivih koje je policija imala u evidenciji, najviše po dostavama doušnika UNS i Gestapoa.

Do kraja decembra pohapšeno je skoro 500 ljudi. Počela su mučenja, jer se policija zavarala nadom da će konačno ugušiti ilegalni pokret u Sarajevu, pa je čak u svojoj zaslepljenosti nade prostirala i dalje pokret z celoj Bosni i Hercegovini, računajući da bi prodiranjem u pokret u Sarajevu došla do načina za likvidaciju Pokreta uopšte.

Natao je drugi vrtlog u kome se našao ilegalni pokret i organizacija u Sarajevu. Vrtlog koji je izbacio heroje i slabiće, vrtlog koji je ozbiljno uzdrmao ilegalno Sarajevo i doneo tinjanje, ali ne i likvidaciju ilegalnog rada, iz koga je docnije, u drugoj polovini 1943 godine, kad je za sekretara Mesnog komiteta došao Vladimir Perić – Valter, buknula nova vatra ilegalne borbe.

Šta se zbivalo iza zidova zatvora UNS u Ćemaluši broj 3, u zloglasnoj kući, nazvanoj »Kuća užasa«. Tamo su se ljudi borili. Kako su se borili zatvoreni? Kako se borila jedna sarajevska devojka?

Obična devojka.

Ovo je hronika o neravnoj borbi jedne devojke sa ustaškim krvolocima, o njenim patnjama i pobedama u vremenu velike provale. Njena borba, to je borba svih boraca u toj strašnoj kući.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

S A M I C A

Počalji  Vihor taj Sub Mar 08, 2008 2:38 pm

II
S A M I C A


Oko pola noći 2 decembra 1942 godine, u uličici Tahtali, koja se sada zove Ulica Jelene Vitas, na kapiji kućice na sprat, začula se gruba lupnjava i povici: »Otvaraj!«.

U kući su se brzo razbudili. Uvek su bili na oprezu. Godinama je u toj kućici tako, jer su u njoj neprestano živele misli i želje koje čoveka primoravaju na opreznost.

Ustao je domaćin kuće, Rajko Vitas, stari grafički radnik i sindikalni aktivista, saradnik Đure Đakovića i učesnik u mnogim akcijama radničkog pokreta do Drugog svetskog rata.

-Ja mislim da je policija – rekao je uznemireno razbuđenim ukućanima.

U tom trenutku, skoro potpuno obučena, pojavila se na vratima susedne sobe njegova kći Jelena.

-Misliš policija, tata – rekla je nemirno. Oči su joj brzo preletale s jednog ukućanina na drugog, kao da su se i nesvesno napajale nečim čega će dugo, dugo biti žedne...

-Neka su vam pri ruci ćebad, da ih u brzini ne zaboravimo – rekao je iskusni otac.

-Ne plači, majko – rekla je Jelena majci koja je sela na postelju bolesnog sina Branka. – Ne plači, to je samo ispitivanje, brzo će nas pustiti...

Majka nije ništa rekla. Gledala je suznih očiju u kćer, u njene krupne crne oči, milovala je pogledom po bujnoj crnoj kosi, pa malim sočnim ustima, po stasu. Gledala je zaljubljeno u kćer, u onu koja je uvek najbolje znala razgovarati, naročito u ovim teškim danima.

Otac je već otvarao vrata.

U sobu su upala trojica ljudi. Jedan besnog pogleda, drugi kobačkog izraza lica, treći tupo krvoločnog. Kao u zveri.

-Gdje je Jelenina soba?

Kad su mu je pokazali, jurno je u sobu kao pomaman, a za njim ostala dvojica.

-Ne boj se, tata, ništa namam uza se, sve je na svom mjestu – rekla je tiho Jelena ocu. Otac je odahnuo. Majka je i dalje tiho plakala.

Bolesni brat se umorno okrenuo na drugu stranu postelje.

Iz male devojčine sobe čula se lupnjava, cepanje posteljine, kucanje po zidu, prevrtanje nameštaja. Najzad su agenti izašli iz sobe.

-Uhićeni su Jelena Vitas,Rajko Vitas i Branko Vitas-rekao je onaj kobačkog izraza.

-Branko je bolestan, vidite lekove, od upale pluća leži, u temperaturi je – rekla je Jelena brzo i odlučno.

Agenti su postajali nekoliko trenutaka neodlučno, pa je jedan rekao:

-Pođite vi, a za njega ćemo lako!

Kad su izašli pred kuću oko nje je bilo još pet agenata, Jelenom prostruji misao koja je za trenutak prestravi:

-Šta znaju?Koliko znaju?Ko je mogao da provali? Nada? Da li Nada, ili neko drugi?

Posle pola sata, sedeli su u redarstvenoj stanici u Koševu.

Stanica je već bila puna. Jelena je gledala lica uplašenih ljudi, sretala se sa poznatima, ali nije smela ništada govori. Samo su oči govorile. Policija nije smela da zna ni za jedno poznanstvo, ni za jednu vezu, pa bila ona i najbeznačajnija.

Neke od očiju koje je Jelena sretala pogledom izražavale su strah, neke očajanje, neke tupost posle straha, neke rezignaciju, pa i ljutinu zbog nekog ko je kriv za sve to.

Odlučila je čvrsto, po svaku cenu, da bude ono što je već poodavno – član Komunističke partije.

Prvo je počela očima živo i veselo da prelazi s lica na lice, a zaim započela s ocem razgovarati o beznačajnim stvarima. Čak se i šalila. Naivno i bezazleno naizgled.

A u njoj je vrvilo. Sumnje su je razdirale i pekao je strah. Strah od sebe i prvog susreta sa dželatima. Strah od onoga što nije poznavala u sebi.

Njene reči su delovale. Mnoga lica, mnoge oči su postale drukčije.

Vezali su ruke redom svima. Brzo su ih potrpali u »Crnu Maricu« i povezli.

»Samo hrabro i čvrsto, ništa nam ne mogu, ne daj da ti ništa dokažu; ne priznaj ništa što ne znaju« - rekla je tiho nekolicini, u gužvi koja je nastala pri ubacivanju u automobil.

Automobil je stao u Čemaluši ulici, pred kućom na uglu koja i danas nosi broj 3. Iz kuće se ništa nije čulo, ali se osećalo da u njoj vri nevoljom i patnjom.

Kroz hodnike se držala uz oca, a hodnici su bili puni ljudi, svezanih ruku. Između njih su trčali agenti, muvali se i odvodili jednog po jednog u sobe na spratovima. Prvo su ih slikali u jednoj posebnoj prostoriji, kao i u svakoj policiji.

Nju i oca su zatim poveli naviše, zavojitim stepenicama, preko prvog, drugog, trećeg sprata. Na trećem spratu Jelenu sledi jauk, pa vrisak čoveka, muškarca. Oseti drhtanje u telu, ali se brzo pribra i kroči dalje.

-Stanite! - prodera se jedan od agenata koji su ih vodili, pa uđe u sobu na trećem spratu pred koju su bili doli. Nešto je pitao u kancelariji, neku dželatsku glavešinu.

Kroz dva - tri minuta izađe i naredi da ih dalje vode.

Došli su do tavanskih prostorija. Tu je bio načinjen provizoran zatvor. Tavan je bio ispregrađivan i podeljen u niz malih prostorija - ćelija. Sada u noći drugog dana ovog decembra, one su, ostaćlo se, bile pune. U njima je brujalo i brujanje prelazilo u stenjanje i ječanje.

Kroz tavan između ćelija prolazio je uzak hodnik u kome su se delom i s jedne i sa druge strane nalaze ćelije, a delom samo s jedne, već prema širini tavana.

-Ti, kurvo crvena, ovamo - reče Jeleni jedan agent pred ocem.

Oca odvedoše u levi deo hodnika i ubaciše u ćeliju pretrpanu ljudima. Bilo ih je toliko da se skoro nisu mogli micati.

Jelenu prosto ubaci agent u jednu od poslednje tri ćelije.

Bila je sama - u samici.

_________________
Smrt vama, fašistima!
Partizani će se opet vratiti...

GLASANJE SE NE ISPLATI, UZMIMO PUŠKE!

Vihor

Broj poruka : 312
Lokacija : Čačak
Datum upisa : 04.03.2008

Pogledaj profil korisnika http://vihor-vihor.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: ('PREMIJERA') RADIVOJ PAPIĆ - KUĆA UŽASA

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu